Među brojnim slikarima koliko ih je bilo u Kovačici, a ima ih i danas, neprolazno mesto pripada slikaru Janu Knjazovicu. Na likovnoj sceni Kovačice pojavio se 1951. godine zajedno sa Martinom Jonašom. Obojica su, svako na svoj način, svođenjem elemenata folklora na elemente boja, obezbedili sebi autohtonost i singularnost. No, Jan Knjazovic je prerano umro, ne stigavši da se iskaže u svojoj punoj stvaralačkoj energiji.

Imao je jedinicu kćer Anu koju je jedino voleo više od slikanja. Zato je najradije vreme provodio kraj nje dajući joj papir i olovke u boji. Nešto od iskona, važnije od svega, jeste nasleđe koga niko nije svestan, ali ono se genetski prenosi na mlađe i okupira ih. Tako je mala plavokosa devojčica anđeoskih očiju vazda sedela kraj oca i slikala. Vukli su je neki daleki čarobni snovi koji su se rađali pod veštom paletom njenog oca. U taj njegov svet koji je mamio sa slika Ana  je bila zaljubljena, a mirisi boje i terpentina bili su joj najslađi.

Knjazovic je za svoje teme koristio one tipične za sredinu i podneblje u kome je ponikao i živeo. Slikao je svoje seljake na njivi u svim godišnjim dobima, na pijaci, igranci, svadbi, slikao njihove nevolje, tuge, veselja… Pa, ipak, u mnogome se razlikovao od ostalih slikara u Kovačici. Snaga i prepoznatljivost njegovog likovnog izraza je u načinu prikazivanja tema. Boje, svetlo i oblik koristio je lako, rasterećeno i bez suvišnih detalja gradio kompoziciju neobičnu ali uverljivu. Prepoznatljiv u  koloritu (tamnoljubičasta, tamnoplava sa akcentima oranž, ružičaste i žute) stilizaciji i obliku (kuća, životinja, cveća, ljudi) uz često prisutnu dozu lakog humora, Jan Knjazovic je izgradio  autentičnu likovnost unutar kovačičkog likovnog kruga. Ana je rasla. Putevi su je vodili sve više i sve dalje. Slikanje joj nije sada bilo jedina preokupacija, mada mu se često vraćala, svaki put bolje i sigurnije.

Nakon očeve smrti i još nekih ličnih brodoloma, već izgrađena ličnost s određenim pogledom na svet, uzimajući kist u ruke i vraćajući se detinjstvu i toplim roditeljskim uspomenama na velikog slikara, divnog oca i sjajnog čoveka osećala je strah. Pitala se: Hoću li uspeti? Neću li obrukati oca? I njena odgovornost odjednom je postala dvostruka: Šta li će reći očeva publika i kritičari? Šta li bi rekao otac da vidi? Ali sve se brzo razrešilo. Njene slike su odmah našle put do publike i uspostavile sa njima komunikaciju. Atmosfera je bila takva da se moglo čuti: Već viđeno, ali nije isto. Senzibilitet i poetika koji se iz srca pretače u kist čini da Anine slike imaju u  sebi nešto više lirizma, a tamnijim tonom i življim koloritom na figurama postiže veću snagu i volumen, oseća se veća dinamika. Manje su statične. Publika je najpre bila uzdržana, a zatim se polako navikavala na njene slike da bi ih, najzad, bez zadrške prihvatila. Ana je bila konačno srećna. Činilo joj se da  tu negde kraj nje lebdi mio pogled, smeše joj se njegove tople i sjajne plave oči, oseća njegov dah. Znala je. Uspela je!

Toliko je puta gledala njegovu, do sinteze uprošćenu formu koja želi da naznači ili istakne. I ona je to sa razumevanjem primećivala, urezivalo joj se u svest. U detinjstvu se sve upija i ne zaboravlja. Sada često uhvati sebe kako poseže sasvim nesvesno za bojama koje je koristio njen otac. Ana živi od tih reminiscencija i zna da dotle dok ona slika živi i on. Oseća da je to inkarnacija velikana koji je bio njen otac i davao joj prve časove slikanja iz svog srca i autoriteta.

Kad sam prvi put videla njene slike, uzviknula sam: Dobro došla, Ana. Ona me je stidljivo pogledala i rekla: Mislite li to ozbiljno? Mnogi mi kažu da ličim na oca. Nasmejala sam se: Valjda da si mu slična? Pa to je u redu! Mnogi asociraju na Boša, Brojgela, Večenaja, Generalića… nisam sigurna da su u srodstvu.

Istorija nas uči da se svaka umetnička projekcija nastoji nametnuti svojim značenjem i u svom materijalnom postojanju. Značenje je zavisno od heterogenih faktora.

Koviljka Smiljković

Jedna ovakva umetnica jeste Nataša Knjazovic. Odmah se uočava krvno srodstvo između nje i njenih slika. U ovom slučaju konstatacija je dvoslojna, jer osim što živi isprepletana sa svojim stvaralaštvom, ona je iz umetničke loze i potekla, iz osunčanog i raskošnog slikarskog vinograda porodice Knjazovic. Da bi se uobličila autentična ikonografija Nataše Knjazovic bila je potrebna upravo ta podloga nevinog i razigranog pogleda na svet koji je ugrađen u njeno srce nasleđem od dede i majke, Jana i Ane Knjazovic, naivnih slikara sugestivnih likovnih univerzuma i gotovo religiozne predanosti. Svesnost i nežnost sa kojom Nataša u svojim slikama reinterpretira elemente njihove likovne poetike su još jedan dokaz dobrog gena koji se jednim čarobnim procesom utrostručio, putujući i narastajući kroz tri srca porodice Knjazovic.

U Natašinom slikarstvu nepogrešivo prepoznajemo žensku ruku i žensku dušu: raskošan (San), prefinjen (Moj svet), vragolasto razigran (Harlekinada) i na momente bolno žestok (Balkanika) unutrašnji svet čija je glavna junakinja ona sama: različita na svakom platnu, a opet prepoznatljiva. Natašini autoportreti često su na granici reference na njen lik, zapravo su bezbrojne mogućnosti njenog bića, jednog vibrirajućeg entiteta koji se sa neutoljivom radoznalošću stalno traži i iznova uobličava, kao u nekakvom magičnom pozorištu u kome stalno isprobava nove maske. Žena kao heroina zapadne piktoralne tradicije prikazivana od strane muškarca-slikara najčešce biva svedena na karnalni aspekt ili na strogo definisane role žene u muškom svetu, dok kroz relativno skorašnju tradiciju ženskog autoportreta (o kome se jasno i glasno govori tek od Fride Kalo, ali je istorija umetnosti u svetlu ženske drustvene emancipacije učinila vidljivim i mnogo ranije umetnice, kao što su Sofonisba Anguissola ili čak Hildegarda von Bingen) dobijamo sve one kompleksne nijanse ženskog karaktera, osećajnosti i pogleda na svet. U tom smislu, Nataša Knjazovic je deo jednog bogatog konglomerata savremenih umetnica čija je vizija autoistraživačka.

Formalno, Natašina platna očituju likovno nasleđe Knjazovica: stilizaciju forme, plošnost prostora, ekspresionističko i simbolističko korišćenje boje, pokazujući međutim veću sklonost ka reprezentativnom, a potom i jednu raznovrsniju paletu, negde blizu naturalističkoj, negde izgrađenu na vedrim tonovima iz jasnih, sirovih ili češće pastelnih gama koje slikarka nabacuje kao uvek novu masku za novu ulogu da bi izgradila atmosferu slike. Formalni aspekti njenog slikarstva su u službi značenjskog sloja dela, koji ide od metafore do naracije.

Natašin imaginarijum obuhvata, pored lika glavne junakinje i mnogostruki prostor, sobu – platno na platnu – prozor – nebo , međusobno isprepletane stvarajući pozornicu na kojoj se odvija  potraga za ljubavlju ili se o njoj sanjari; kao i mistične simbole poput jabuke, merdevina, ptice, cveta (često suncokreta koji prekriva polja oko Kovačice i slike Jana i Ane Knjazovic); simbole preuzete iz pravoslavne ikonografije, mitova i, u novijim delima, savremene vizuelne kulture, poput lika Čarlija Čaplina, kao njenog saputnika, a zašto da ne i alter-ega u  teatralnoj, životnoj i umetničkoj avanturi…

U ovom vremenu u kome ljudi više sebe ne razlikuju od grubih maski kojima se skrivaju od drugih i od sebe, dugujemo zahvalnost umetnicima poput Nataše Knjazovic koji sa uvek svežom predanošću i nekakvim božanskim humorom kroz bezbrojna lica upravo razotkrivaju svoju, i opšteljudsku suštinu: ranjivost, dečju razigranost, zagledanost u kosmos sopstvene duše i neprekidno traganje za ljubavlju… Hvala, Nataša…

Ana Đorđević

U pokušaju da definišemo ili bar nađemo mesto sa kojeg u naivnoj umetnosti deluju prvo Ana a onda i Nataša, moramo se osvrnuti na naivnu umetnost uopšte, na onome mestu gde je uz ostale i sam Jan stvorio njen opšti a onda i sopstveni likovni jezik.

Naivna umetnost, u svojoj definiciji „naivnog“ ali i u izrazu je iskrena, nevina, prostodušna i prirodna. Ovi, uglavnom samouki umetnici, tematiku nisu morali tražiti, oni su svoju umetnost živeli i proživljavali u polju, pejsažu, prirodi. Sjedinjavali su u njoj arhetipsko sećanje na Slovačku iz koje su davno došli na prostor Banata sa izobiljem motiva rasutih po poljima na kojima seljaci neumorno i živo rade, tako stvarajući potpuno posebnu ikonografiju obogaćenu nestvarnim koloritom. Svaki naivni slikar Kovačice, iako u grupi, imao je svoj manir, a Jan Knjazovic je potpisom svoga srca nedvosmisleno odredio i svoju umetnost, koja je zbog njegove pitome prirode bila više od optimistične, nestvarno emotivna za jednog muškarca. Ritmičnost figura značila je otkucaje tog srca, a ultramarin, ta topla plava, sa pozadine komplementarno je grejala ostatak motiva u prvom planu.

Jan Knjazovic je svojoj porodici ostavio veliko zaveštanje, u njihova srca uneo je ljubav ka umetnosti, ali u isto vreme i težak zadatak, koji bi bio u tome da se tradicija sačuva i nastavi, ali u isto vreme ne prepisuje, već nadgradi. A tu nadgradnju mi u Aninim i Natašinim slikama ne samo da vidimo, već i osećamo kroz Anina dva, a onda i Natašina tri srca, koja u njihove slike unose takvu emociju, da smo sigurni da je ono jedno Janovo srce puno.

Koliko Ana sledi, a koliko razgrađuje očevu umetnost? Kada gledate u Anine fantastično magične slike, osećate da ona pripada Kovačici i naivnoj umetnosti tematikom –  prirodom, selom i motivima – životinjama, ljudima, drvećem, malim banatskim kućama. Ali ove teme i motivi na njenim slikama dobijaju drugačiji izgled zahvaljujući njenoj neobuzdanoj imaginaciji. Oni postaju fantazmi, ljudske figure nisu brojgelovski trome i teške, naprotiv, ti ljudi stižu svugde, skoro da bestežinski lebde ili se penju uz klip kukuruza. Konji su toliko slobodni da, iako bez krila, deluju kao da će poleteti. Borba petlova nije fizička, već formalna, koloritna. Anine kompozicije su čvrste, ona sve ostalo oblikuje i podređuje centralnom motivu. To je prvo naučila od oca, a onda je u pozadinu svojih slika unela tu karakterističnu Janovu ultramarin, čijim nijansama ostvaruje planove i privid perspektive. Brižljivo su, kao u frizovima, nekada horizontalnim, nekada vertikalnim, raspoređeni učesnici Aninog likovnog sna. Kolorit figura na Aninim slikama je još blještaviji i jači kako bi se produbio intenzitet odnosa učesnika te magične igre naspram jednobojne pozadine. Upravo ta pozadina je sećanje na Jana, to je beščulni svet kojem prilazimo jedino putem emocija, to je pozornica na koju je Ana postavila aktere svoje velike magične drame. To toplo plavetnilo usnulih noći na javu donosi Anin san o svetu ne kakav jeste, već kakav bi trebalo da bude, zaštićen, veseo, neobuzdano slobodan, neiskvaren i pun osećanja. Možda je osećajnost i emociju u slici u naivu uneo Jan Knjazovic, ali više nego sigurno ga je Ana razradila do te mere da je emocija nadvladala bilo kakvu vezu sa stvarnošću. Zato je Anina poetika van ovoga sveta, ona u njemu nalazi samo polazište, a krajnja tačka je duboko u duši posmatrača. Ovaj način slikanja teško da bi mogao ostati u granicama definicija naivnog slikarstva kao takvog. Jer Anino slikarstvo ima u sebi toliko bajkovitog da podseća na Šagala. Iz realnog sveta života sela, Ana je zakoračila u sferu nadrealnog sveta mita o selu. Slikarstvo Ane Knjazovic je specifičan oblik fantastičnog ili magijskog, a opet srcem, „naivnog“ realizma.

Nataša Knjazovic svojim slikarstvom uvodi nas u poslednji stupanj razvijene poetike porodice Knjazovic. Ako je Ana zakoračila u magijsko, Nataša je svoj magični svet simbola i alegorija na slikama dovela do apsolutne svrsishodnosti. Ona oseća plemenitu tradiciju svoje porodične piktoralne poetike, ali isto tako pravi hrabri iskorak ka novim motivima i njihovom novom, neočekivanom odnosu naspram sveta poznate pozadine. Naime, Nataša kombinuje nasleđe i porodično pamćenje sa sopstvenim osećajem unutrašnjeg sveta i njegovog odnosa sa okolinom, tj. društvom. Dominantna figura Natašinog likovnog sveta jeste lik mlade lepe žene, nekada nage, nekada obučene kao balerina, a nekada kao princeza. Ovaj ženski lik nije ni dovoljno realistički da bismo pomislili kako je to umetničin autoportret, a nije ni marioneta iz neke predstave čije konce povlači neko drugi. Ova centralna ženska figura je upravo taj Natašin unutrašnji život, satkan od najfinijih i najčistijih osećanja, koji vuče konce i kreaira umetničino likovno izražavanje. Bilo da je oblikovano kao naga Venera ili kao Junona okružena paunovima, unutrašnje „ja“ Nataše Knjazovic Mijailović, iako u enigmatskom odnosu naspram drugih motiva, više nego jasno oseća i reaguje na spoljašnji svet. Tako je njena umetnost postala svojevrstan dnevnik zabeleški njene duše, i u isto vreme angažovana u odnosu na društvo. Natašino slikarstvo je puno simbola i zagonetki, produkt njenog unutarnjeg života i skrivene imaginacije, ono je metafizičko. Ali, za raliku od Đorđa de Kirika ili heroine srpskog metafizičkog slikarstva Milene Pavlović Barili, Natašin svet mašte i iluzije ne stoji na antičkim ili renesansnim pustim trgovima, već u pejsažu rodne Kovačice, u banatskim poljima suncokreta, pod vazda vedrim nebom. Da pripada novom dobu, Nataša potvrđuje tako što kritički pristupa savremenom trenutku ismevajući internet artificijelnu prezentaciju pojavnosti, ili kada slika harlekine i Čaplina na pozornici, ona upozorava na važnost razlike onoga što je istina i laž, onoga što je suština i privid, razliku između unutarnjeg života koji čini bunt naspram spoljašnjeg sveta u kojem smo primorani da živimo. Nataša slika cvet sa svoga prsluka koji je izvezen starim slovačkim vezom, na slici žena zaliva taj cvet, i tako nasleđe porodice Knjazovic u Natašinom delu buja i raste do portreta dede Jana sa kojim se umetnica povezuje ne samo krvlju, već i večitim suncokretima i ultramarin – porodičnom bojom zaštite. Nataša oblikuje blage forme svih likova, naročito nežno modeluje ženska tela i ovalna lica. Kolorit je apsolutno u funkciji teme, pa su pastelni tonovi obojili naizgled poznate pejsaže u neke nestvarne kao izmaglicom prekrivene predele iz mašte.

Poslednje dve generacije porodice Knjazovic, dve velike umetnice, dve žene, pokazuju da u nasleđu naivne umetnosti nema mesta za podele na muške i ženske teme. Iako je ženama u istoriji umetnosti bilo jako teško da se izbore za ravnopravnost, ove dve slikarke nam pokazuju da je ta ravnopravnost ovde potpuno bespotrebna, jer ono što je prednost kada žena slika, u delu Ane i Nataše Knjazovic dobija svoj puni smisao. Toliko izražena senzibilnost za svet oko nas ali u isto vreme otvorenost čula za svet u nama, učinile su da ove dve umetnice naivnoj umetnosti Kovačice daju nov pečat i poseban razvojni put.

Jelena Anđelković, istoričar umetnosti

Kovačica je, kao što to biva, samo u Srbiji nedovoljno afirmisana, nekoliko meseci uspavana u tihom belom snu, a onda u vangogovski žutoj i zelenoj žitom ustalasana. U svetu umetnosti, međutim, svi su čuli za ovu živopisnu slovačko-srpsku naseobinu gde je skoro svaka kuća mali slikarski atelje ili radionica za izradu narodnih muzičkih instrumenata, stoličica, tronožaca, lutkica od kukuruzovine i svile, oslikavanje bundeva, čudesnog veza i svakakvih rukotvorina. Za samu Slovačku, Kovačica je čudo, jer u svojoj matici Slovaci nemaju, niti su ikada imali ovakve oaze, artističke i etnografske fenomene, koji su tek u Srbiji, našli blagotvorno tlo, iskričavu kišu nebeskih  darova koja se topla i zvezdana spustila na Kovačicu u znak svakog berićeta – prirode i duha.

U tom etnosu unutar etnosa i kosmosu unutar kosmosa, gde se još uvek ispod suknje nosi još pet sukanja, rumene seljanke pokrivaju glavu šarenim maramama sa uštirkanom čipkom i ogromnim vunenim šalovima, gde se još voze bicikli i na njima korpe iz kojih vire guščji vratovi, u takvoj jednoj Božjoj senici slikarska porodica Knjazovic je verovatno najuglednija i najčuvenija.

Jan Knjazovic (1925–1985), rodonačelnik porodične loze slikara, bio je umetnik razoružavajućeg talenta, iskonskih emocija i blagosti kojima je osvajao i srca svojih zemljaka i likovnih kritičara. Slikajući samo srcem, Jan Knjazovic je, valjda zbog toga, svoje slike i  potpisivao jednim srcem i jednim „K“, da bi njegova kćerka Ana dodala svojim slikama drugo srce, a unuka Nataša, takođe slikar, treće i tako je nastavilo da kuca srce ovog divnog umetnika i da se širi taj krvotok boja, raspevanih svadbi, taneca, gajdaša, ljuljaški, šarenih pijaca, veselih mladih težaka opijenih dionizijskom radošću života. Izbegavam da slikam tužne motive, jer sam po prirodi optimista, govorio je Jan. Uz Martina Jonaša i nadaleko poznatu Zuzanu Halupovu, Jan Knjazovic je postao simbol kovačičkog naivnog slikarstva, potpuno jedinstvene i u svetu priznate škole izvornog narodnog stvaralaštva.

Janovo carstvo, međutim, nije kao kod ostalih naivaca carstvo sunca, već carstvo meseca, a njegovi dani i noći dobijaju kobaltnoplavu boju, sa mnoštvom nadrealističkih primesa u pokretu i formi likova. Nije mogao znati Jan Knjazovic, niti ga je zanimalo što se u svom slikarstvu nesvesno doticao modernizma (ciklus Plave noći) i narušavao neke osveštane umetničke kanone.  Knjazovic je pronašao svoj oblik kuće, drveta, čoveka i životinje i, bez obzira na njihov realni izgled, obojiće ih plavom, crvenom ili ljubičastom bojom, već prema svojoj zamisli. Dodavanjem svetlosti ističe snagu boje; vezuje pažnju za određene oblike i dematerijalizuje prostor. Zemlja i nebo se spajaju u jedinstveni prostor u kome lebde ljudi i životinje. (Marica Vračević, kustos Muzeja naivne umetnost u Jagodini)

Ali Ana Knjazovic (1950), moja omiljena Ana, otišla je još dalje u toj somnambulnoj igri koja utire granicu između neba i zemlje. Ana plamti velikom strašću, za razliku od smernog Jana, njene  slike jarkih i čistih boja uvek su erotski naznačene i duboko vezane za atavističke, htonske ljudske porive. Čitavo Anino slikarstvo je oda ljubavi, čistoj i nepatvorenoj, edenskoj. U njenoj čarobnoj plavoj noći traže se požudno usne mladih zaljubljenih žena i golobradih seljaka, prepliću im se tela sa sapima vatrenih konja koji se besno propinju u vrcanju potkovica i žeravica. Golubovi kljucaju golubice, veliki petlovi orlovskih krila donose „dobre vesti“, umesto arhangela Gavrila, a na repu im je maleno selo zbijenih kućica sa zvonikom i krstom. Drvo raste iz divovskih klipova kukuruza tople narandžaste i žute boje, i služi često i kao klackalica za zaljubljene ili brvno po kome plešu veličanstveni dorati, belci, zeleni, ljubičasti i grimizni pastuvi kakvi se samo u bajkama mogu videti. Anini se likovi rađaju iz jajeta, u čudesnom vaskrsenju Starog i Novog zaveta, dok velike ljuske, kao nojeve, nose konji u trku, raspletnih griva.

Konji su Anina božanstva, totemi, divni, razigrani, raspomamljeni dok svojim repovima vuku srp meseca i na njemu usnulu devojku raširenih kolena, i goluba, i celo maleno selo. Na jednoj minijaturi i baba je uzjahala besnu crvenu kobilu i leti visoko iznad belih dimnjaka kao priviđenje i utvara. Konji izlaze iz reke, poslepotopske, konji izvode svoju ljubavnu igru na krovovima seoskih blatara i čatrlja, krilati konji se njiskom otkidaju i lete u nebo, prelepi jednorozi stižu iz arhetipskog sna, konji nose svet u obliku polumeseca velikog kao pola lubenice, umesto onih slonova koji su nosili zemljinu ploču, nekada.

Naivni slikari stvaraju u predmolitvenom perivoju, iz onog dela ljudskog bića koji ne poznaje sveto, ali ga predoseća i želi. Stvaraju tako da je ljubav koju oni na platnima oživotvoruju ogromna strast ljudskog bića koje u drugom biću voli sve ljudsko i sve božansko koje nije nigde drugde uspelo da nađe. Jer se Bog za čoveka-naivca još uvek nije rodio. On je u njemu. Samo treba kopati taj zdenac zvezda. Bojama. (Sanja Domazet, Senke)

Dan na Aninim platnima predstavlja malo žuto sunce, tek nešto veće od zrna graška, a noć kriške meseca, dok je pozadina uvek ista – teget, jedini Anin predeo, dok svetlost dolazi iznutra, iz njenih likova osenčenih tankom belom bojom. Anin pejzaž, ako se to tako može nazvati čini nekoliko pribijenih kućica, majušnih kao kutije šibica – Anino selo i još jedno drvo sa nekoliko grana i nekoliko paperjastih bobica, kao ono Beketovo drvo-simbol, jedino živo u njegovoj čuvenoj egzistencijalističkoj drami o čekanju. Na njenim slikama nema trave, ni cveća, nema dece i velikih pahulja snega kao kod prepoznatljive naive. Nema ni scena radova u polju, kopača, žetelaca, vodeničara, ni pralja. Kod nje je sve vatromet čula, jedna velika gozba ljubavi na koju ljubavnici pozivaju još samo konje, petlove, golubove, pse, mačke, ponekog jarca ili par volova čiji se rogovi u borbi taru i oštre. Kod nje vladaju zakoni prirode, opstanka, produžetka vrste, animalnih krikova i nagona.

Crtež je gibak i sveden na bit, forma je čvrsta, puna i otežala, anatomija pojednostavljena i pokret krut, koloristički skladovi su uslovljeni intimnim raspoloženjem i oživljeni tananaim valerskim proslikavanjem, svetlost ne zavisi od izvora izvan već je određena nekom unutrašnjom snagom i logikom, prostor je na slikama najčešće rešen po zakonu zlatnog preseka, dok je kompozicija uvek uravnotežena. San je vazda ispred jave, a mašta gospodar realnosti. (Nikola Kusovac)

Anine boje su teget sa sjajem abonosa, intenzivna i aromatična boja ciklame ili orijentalne orhideje i ljiljana, mistična tamnoljubičasta, a zatim nar crvena, jantarno žuta, boja tečnog zlata, narandžasta kao med i žad zelena. Svoju ikonografiju Ana ljubomorno čuva i nema „tuđih“ alegorija i parabola u njenom izrazu koji se samo beskonačno varira. Njene ćete slike prepoznati u svakom prostoru, u prepunoj galeriji, jer su potpuno autentične, što je kad naivaca veoma teško postići, a s obzirom da svojim nadrealističkim i ekspresionističkim izrazom nadilazi pomenute sfere, možemo reći da je ona jedinstveni slikar sa naših prostora.

Dok je Ana eruptivna i previše strastvena za jednu ženu, Nataša Knjazovic (1977) je nežna, senzualna, pastelna. Natašini aktovi su prosto čedni naspram Aninih uvek zabrađenih seljanki, razmaknutih kolena, usana i laktova. Nataša Knjazovic izlazi iz naive i ulazi u neki svoj prostor nadrealnog i snovidovnog. Njen svet je svet usamljenih lepotica koje skupljaju leptirove i sviraju  violončela, nestvarnih princeza koje sa vrha svoje puste kule puštaju kose do najsmelijih prosaca. U tom svetu ima zaljubljenih koji voze leteće bicikle nad poljem suncokreta, ili ruskim trojkama jure preko snežnih vojvođanskih bespuća. Iza Natašinog ogledala su i veselo-tužni arlekini, cirkusi sa akrobatama i klovnovima, zečevima iz šešira i karuselom za gospođicu iz kristalnog dvorca.

Ljubavni zov je kod nje suptilan, iziskuje mnogo truda, merdevine kojima se stiže do voljene, do sunca, kao Lazareve lestve uperene u beskraj neba. Natašine slike vrve od detinje naivnih ljubavi, igračaka, lutaka, školica, muzičkih kutija, lilihipa, rascvetalih višanja. Kod nje postoji hronotop cikličnih promena, svetla i mraka, godišnjih doba, ali nikako nema – starenja. Natašine gospođice vilinskog roda teško napuštaju bajkovito detinjstvo i devojaštvo i uvek izgledaju kao device. Valjda ni kod jednog slikara nema toliko mnogo aktova i toliko bezazlene nevinosti u njima. Nataša je i urbana, njen futurizam je, međutim, sličniji renesansnim skicama aviona, luft-balona i podmornica. Nepopravljivi je zaljubljenik starih čipki, velova i tilova, lepeza i paunovog perja.

Od svih Knjazovica, Šagalu je, zapravo, najbliža Nataša, zbog postupka karnevalizacije, maski i marioneta, vizure blizanaca-dvojnika i gotovo identičnih boja. Natašini najčešći motivi jesu lestve kojima njeni likovi idu do sunca (paganskog božanstva ali i Gospoda), zatim šahovske table, šahovska polja na podovima palata i sobica, kao dihotomija crno-belog sveta, dobra i zla. Iz njene perspektive, kuće su često izvrnute, sobe stoje naopačke, zemljina kugla visi iznad glave začuđenog mladića koji pokušava da dohvati jabuku, ekserom zakovanu za loptu, Zemlju. Tu su i ljuljaške, baletske patike, stada ovaca kao gužvice pamuka i jedva vidljivi đermovi ispod mladenaca kojima mala bela krila rastu ispod pazuha i nose ih visoko iznad oranica, drveća i livada. I, naravno, leptirovi, eterični, prozračni simboli lepote koja je prolazna, kratkotrajna kao igra i večna kao čežnja. Oni daju njenim platnima lakoću, boju vazduha i miris pudera. Mnoštvo biblijskih motiva, crkava i krstova, zamaskirano je nadrealističkim, kišobranima koji služe umesto padobrana, pri onom čovekovom padu, prvom i presudnom, jedinstvenim kompozicijama sunca i meseca koji sijaju zajedno, kao danas i sutra, sadašnjost i večnost – eshatologija. Tu su semenja razdora, jabuke i bulke i rajska nagota čoveka i prirode. Nezaobilazna je i muzika na Natašinim slikama: njene devojke sa trapeza sviraju violine, flaute, violončela. Najnematerijalnija i najsuptilnija od svih umetnosti daje posebnu melodiju ovim platnima.

Nataša Knjazovic, „treće srce“ u porodici, preuzima elemente likovne poetike majke i dede, koji su zahvaljujući relativno dugoj porodičnoj praksi, do kraja izbrušeni. (Slobodan Stevanovski)

Nataša Knjazović Mijailović krštena je u pravoslavnoj veri i, po blagoslovu, ona je i ikonopisac. Pretpostavljate da su i njene ikone živopisane radosnim bojama vaskrsenja, da su likovi svetitelja umilnih krupnih očiju i vedrih pogleda. Najčešći je lik Svete Petke, zaštitnice žena, divne brzopomoćnice i utešiteljke srpskog naroda. Naiva ima dosta sličnosti sa ikonom, u čistim bojama, u jasnim likovima, svedenoj dinamici pokreta, u izvornom pristupu i čistoti srca i uma, jer pravoslavna vera i ikona na tome počiva.

Imati slike kovačičke naive je, kako kaže njihov galerista Pavel Babka, stvar dobrog ukusa i prestiža. Slažem se sa njim, imati neko platno iz radionice Knjazovic je privilegija.

Slavica Jovanović

]]> http://www.knjazovic.eu/rs/?feed=rss2&p=712 0 http://www.knjazovic.eu/rs/?p=714 http://www.knjazovic.eu/rs/?p=714#comments Sat, 20 Sep 2014 13:21:13 +0000 admin http://www.knjazovic.eu/?p=714 Izložba „Tri srdašca-samo srcem čovek dobro vidi“ na danima srpske kulture u Pragu“]]>