Snovi duginih boja | Knjazovic

Snovi duginih boja

Kad razmišljam o svojim omiljenim slikarima, to su, bez sumnje, Mark Šagal i Ana Knjazovic. Šta povezuje jednog beloruskog Jevrejina koji se iz svog rodnog Vitebska vinuo do svetske slave i blještavog Pariza i jednu Slovakinju iz male ušorene varoši Kovačice usred beskrajne vojvođanske ravnice. Možda će istoričari umetnosti pronaći mnoštvo sličnosti u poetici ovo dvoje slikara, u koloritu i osobenoj estetici, dok je za nas, laike, to što ih spaja samo do ushićenja i ganuća očaravajuća lepota umetnosti i slikarstva.

Kovačica je, kao što to biva, samo u Srbiji nedovoljno afirmisana, nekoliko meseci uspavana u tihom belom snu, a onda u vangogovski žutoj i zelenoj žitom ustalasana. U svetu umetnosti, međutim, svi su čuli za ovu živopisnu slovačko-srpsku naseobinu gde je skoro svaka kuća mali slikarski atelje ili radionica za izradu narodnih muzičkih instrumenata, stoličica, tronožaca, lutkica od kukuruzovine i svile, oslikavanje bundeva, čudesnog veza i svakakvih rukotvorina. Za samu Slovačku, Kovačica je čudo, jer u svojoj matici Slovaci nemaju, niti su ikada imali ovakve oaze, artističke i etnografske fenomene, koji su tek u Srbiji, našli blagotvorno tlo, iskričavu kišu nebeskih  darova koja se topla i zvezdana spustila na Kovačicu u znak svakog berićeta – prirode i duha.

U tom etnosu unutar etnosa i kosmosu unutar kosmosa, gde se još uvek ispod suknje nosi još pet sukanja, rumene seljanke pokrivaju glavu šarenim maramama sa uštirkanom čipkom i ogromnim vunenim šalovima, gde se još voze bicikli i na njima korpe iz kojih vire guščji vratovi, u takvoj jednoj Božjoj senici slikarska porodica Knjazovic je verovatno najuglednija i najčuvenija.

Jan Knjazovic (1925–1985), rodonačelnik porodične loze slikara, bio je umetnik razoružavajućeg talenta, iskonskih emocija i blagosti kojima je osvajao i srca svojih zemljaka i likovnih kritičara. Slikajući samo srcem, Jan Knjazovic je, valjda zbog toga, svoje slike i  potpisivao jednim srcem i jednim „K“, da bi njegova kćerka Ana dodala svojim slikama drugo srce, a unuka Nataša, takođe slikar, treće i tako je nastavilo da kuca srce ovog divnog umetnika i da se širi taj krvotok boja, raspevanih svadbi, taneca, gajdaša, ljuljaški, šarenih pijaca, veselih mladih težaka opijenih dionizijskom radošću života. Izbegavam da slikam tužne motive, jer sam po prirodi optimista, govorio je Jan. Uz Martina Jonaša i nadaleko poznatu Zuzanu Halupovu, Jan Knjazovic je postao simbol kovačičkog naivnog slikarstva, potpuno jedinstvene i u svetu priznate škole izvornog narodnog stvaralaštva.

Janovo carstvo, međutim, nije kao kod ostalih naivaca carstvo sunca, već carstvo meseca, a njegovi dani i noći dobijaju kobaltnoplavu boju, sa mnoštvom nadrealističkih primesa u pokretu i formi likova. Nije mogao znati Jan Knjazovic, niti ga je zanimalo što se u svom slikarstvu nesvesno doticao modernizma (ciklus Plave noći) i narušavao neke osveštane umetničke kanone.  Knjazovic je pronašao svoj oblik kuće, drveta, čoveka i životinje i, bez obzira na njihov realni izgled, obojiće ih plavom, crvenom ili ljubičastom bojom, već prema svojoj zamisli. Dodavanjem svetlosti ističe snagu boje; vezuje pažnju za određene oblike i dematerijalizuje prostor. Zemlja i nebo se spajaju u jedinstveni prostor u kome lebde ljudi i životinje. (Marica Vračević, kustos Muzeja naivne umetnost u Jagodini)

Ali Ana Knjazovic (1950), moja omiljena Ana, otišla je još dalje u toj somnambulnoj igri koja utire granicu između neba i zemlje. Ana plamti velikom strašću, za razliku od smernog Jana, njene  slike jarkih i čistih boja uvek su erotski naznačene i duboko vezane za atavističke, htonske ljudske porive. Čitavo Anino slikarstvo je oda ljubavi, čistoj i nepatvorenoj, edenskoj. U njenoj čarobnoj plavoj noći traže se požudno usne mladih zaljubljenih žena i golobradih seljaka, prepliću im se tela sa sapima vatrenih konja koji se besno propinju u vrcanju potkovica i žeravica. Golubovi kljucaju golubice, veliki petlovi orlovskih krila donose „dobre vesti“, umesto arhangela Gavrila, a na repu im je maleno selo zbijenih kućica sa zvonikom i krstom. Drvo raste iz divovskih klipova kukuruza tople narandžaste i žute boje, i služi često i kao klackalica za zaljubljene ili brvno po kome plešu veličanstveni dorati, belci, zeleni, ljubičasti i grimizni pastuvi kakvi se samo u bajkama mogu videti. Anini se likovi rađaju iz jajeta, u čudesnom vaskrsenju Starog i Novog zaveta, dok velike ljuske, kao nojeve, nose konji u trku, raspletnih griva.

Konji su Anina božanstva, totemi, divni, razigrani, raspomamljeni dok svojim repovima vuku srp meseca i na njemu usnulu devojku raširenih kolena, i goluba, i celo maleno selo. Na jednoj minijaturi i baba je uzjahala besnu crvenu kobilu i leti visoko iznad belih dimnjaka kao priviđenje i utvara. Konji izlaze iz reke, poslepotopske, konji izvode svoju ljubavnu igru na krovovima seoskih blatara i čatrlja, krilati konji se njiskom otkidaju i lete u nebo, prelepi jednorozi stižu iz arhetipskog sna, konji nose svet u obliku polumeseca velikog kao pola lubenice, umesto onih slonova koji su nosili zemljinu ploču, nekada.

Naivni slikari stvaraju u predmolitvenom perivoju, iz onog dela ljudskog bića koji ne poznaje sveto, ali ga predoseća i želi. Stvaraju tako da je ljubav koju oni na platnima oživotvoruju ogromna strast ljudskog bića koje u drugom biću voli sve ljudsko i sve božansko koje nije nigde drugde uspelo da nađe. Jer se Bog za čoveka-naivca još uvek nije rodio. On je u njemu. Samo treba kopati taj zdenac zvezda. Bojama. (Sanja Domazet, Senke)

Dan na Aninim platnima predstavlja malo žuto sunce, tek nešto veće od zrna graška, a noć kriške meseca, dok je pozadina uvek ista – teget, jedini Anin predeo, dok svetlost dolazi iznutra, iz njenih likova osenčenih tankom belom bojom. Anin pejzaž, ako se to tako može nazvati čini nekoliko pribijenih kućica, majušnih kao kutije šibica – Anino selo i još jedno drvo sa nekoliko grana i nekoliko paperjastih bobica, kao ono Beketovo drvo-simbol, jedino živo u njegovoj čuvenoj egzistencijalističkoj drami o čekanju. Na njenim slikama nema trave, ni cveća, nema dece i velikih pahulja snega kao kod prepoznatljive naive. Nema ni scena radova u polju, kopača, žetelaca, vodeničara, ni pralja. Kod nje je sve vatromet čula, jedna velika gozba ljubavi na koju ljubavnici pozivaju još samo konje, petlove, golubove, pse, mačke, ponekog jarca ili par volova čiji se rogovi u borbi taru i oštre. Kod nje vladaju zakoni prirode, opstanka, produžetka vrste, animalnih krikova i nagona.

Crtež je gibak i sveden na bit, forma je čvrsta, puna i otežala, anatomija pojednostavljena i pokret krut, koloristički skladovi su uslovljeni intimnim raspoloženjem i oživljeni tananaim valerskim proslikavanjem, svetlost ne zavisi od izvora izvan već je određena nekom unutrašnjom snagom i logikom, prostor je na slikama najčešće rešen po zakonu zlatnog preseka, dok je kompozicija uvek uravnotežena. San je vazda ispred jave, a mašta gospodar realnosti. (Nikola Kusovac)

Anine boje su teget sa sjajem abonosa, intenzivna i aromatična boja ciklame ili orijentalne orhideje i ljiljana, mistična tamnoljubičasta, a zatim nar crvena, jantarno žuta, boja tečnog zlata, narandžasta kao med i žad zelena. Svoju ikonografiju Ana ljubomorno čuva i nema „tuđih“ alegorija i parabola u njenom izrazu koji se samo beskonačno varira. Njene ćete slike prepoznati u svakom prostoru, u prepunoj galeriji, jer su potpuno autentične, što je kad naivaca veoma teško postići, a s obzirom da svojim nadrealističkim i ekspresionističkim izrazom nadilazi pomenute sfere, možemo reći da je ona jedinstveni slikar sa naših prostora.

Dok je Ana eruptivna i previše strastvena za jednu ženu, Nataša Knjazovic (1977) je nežna, senzualna, pastelna. Natašini aktovi su prosto čedni naspram Aninih uvek zabrađenih seljanki, razmaknutih kolena, usana i laktova. Nataša Knjazovic izlazi iz naive i ulazi u neki svoj prostor nadrealnog i snovidovnog. Njen svet je svet usamljenih lepotica koje skupljaju leptirove i sviraju  violončela, nestvarnih princeza koje sa vrha svoje puste kule puštaju kose do najsmelijih prosaca. U tom svetu ima zaljubljenih koji voze leteće bicikle nad poljem suncokreta, ili ruskim trojkama jure preko snežnih vojvođanskih bespuća. Iza Natašinog ogledala su i veselo-tužni arlekini, cirkusi sa akrobatama i klovnovima, zečevima iz šešira i karuselom za gospođicu iz kristalnog dvorca.

Ljubavni zov je kod nje suptilan, iziskuje mnogo truda, merdevine kojima se stiže do voljene, do sunca, kao Lazareve lestve uperene u beskraj neba. Natašine slike vrve od detinje naivnih ljubavi, igračaka, lutaka, školica, muzičkih kutija, lilihipa, rascvetalih višanja. Kod nje postoji hronotop cikličnih promena, svetla i mraka, godišnjih doba, ali nikako nema – starenja. Natašine gospođice vilinskog roda teško napuštaju bajkovito detinjstvo i devojaštvo i uvek izgledaju kao device. Valjda ni kod jednog slikara nema toliko mnogo aktova i toliko bezazlene nevinosti u njima. Nataša je i urbana, njen futurizam je, međutim, sličniji renesansnim skicama aviona, luft-balona i podmornica. Nepopravljivi je zaljubljenik starih čipki, velova i tilova, lepeza i paunovog perja.

Od svih Knjazovica, Šagalu je, zapravo, najbliža Nataša, zbog postupka karnevalizacije, maski i marioneta, vizure blizanaca-dvojnika i gotovo identičnih boja. Natašini najčešći motivi jesu lestve kojima njeni likovi idu do sunca (paganskog božanstva ali i Gospoda), zatim šahovske table, šahovska polja na podovima palata i sobica, kao dihotomija crno-belog sveta, dobra i zla. Iz njene perspektive, kuće su često izvrnute, sobe stoje naopačke, zemljina kugla visi iznad glave začuđenog mladića koji pokušava da dohvati jabuku, ekserom zakovanu za loptu, Zemlju. Tu su i ljuljaške, baletske patike, stada ovaca kao gužvice pamuka i jedva vidljivi đermovi ispod mladenaca kojima mala bela krila rastu ispod pazuha i nose ih visoko iznad oranica, drveća i livada. I, naravno, leptirovi, eterični, prozračni simboli lepote koja je prolazna, kratkotrajna kao igra i večna kao čežnja. Oni daju njenim platnima lakoću, boju vazduha i miris pudera. Mnoštvo biblijskih motiva, crkava i krstova, zamaskirano je nadrealističkim, kišobranima koji služe umesto padobrana, pri onom čovekovom padu, prvom i presudnom, jedinstvenim kompozicijama sunca i meseca koji sijaju zajedno, kao danas i sutra, sadašnjost i večnost – eshatologija. Tu su semenja razdora, jabuke i bulke i rajska nagota čoveka i prirode. Nezaobilazna je i muzika na Natašinim slikama: njene devojke sa trapeza sviraju violine, flaute, violončela. Najnematerijalnija i najsuptilnija od svih umetnosti daje posebnu melodiju ovim platnima.

Nataša Knjazovic, „treće srce“ u porodici, preuzima elemente likovne poetike majke i dede, koji su zahvaljujući relativno dugoj porodičnoj praksi, do kraja izbrušeni. (Slobodan Stevanovski)

Nataša Knjazović Mijailović krštena je u pravoslavnoj veri i, po blagoslovu, ona je i ikonopisac. Pretpostavljate da su i njene ikone živopisane radosnim bojama vaskrsenja, da su likovi svetitelja umilnih krupnih očiju i vedrih pogleda. Najčešći je lik Svete Petke, zaštitnice žena, divne brzopomoćnice i utešiteljke srpskog naroda. Naiva ima dosta sličnosti sa ikonom, u čistim bojama, u jasnim likovima, svedenoj dinamici pokreta, u izvornom pristupu i čistoti srca i uma, jer pravoslavna vera i ikona na tome počiva.

Imati slike kovačičke naive je, kako kaže njihov galerista Pavel Babka, stvar dobrog ukusa i prestiža. Slažem se sa njim, imati neko platno iz radionice Knjazovic je privilegija.

Slavica Jovanović