Naivno slikarstvo Kovačice, u svojoj već dugoj tradiciji, danas nalazi nove likovne izraze i razrađenu poetiku u delima porodice Knjazovic. Kao jedan od osnivača kovačičkog naivnog slikarstva, Jan Knjazovic je svojim srcem pokazao put i posejao seme onog drveta koje se sa njegovih slika grana ne ka horizontu, već ka nebu, i sada to granjanje ka nebeskim visinama šire njegova kćerka Ana Knjazovic i unuka Nataša Knjazovic.

U pokušaju da definišemo ili bar nađemo mesto sa kojeg u naivnoj umetnosti deluju prvo Ana a onda i Nataša, moramo se osvrnuti na naivnu umetnost uopšte, na onome mestu gde je uz ostale i sam Jan stvorio njen opšti a onda i sopstveni likovni jezik.

Naivna umetnost, u svojoj definiciji „naivnog“ ali i u izrazu je iskrena, nevina, prostodušna i prirodna. Ovi, uglavnom samouki umetnici, tematiku nisu morali tražiti, oni su svoju umetnost živeli i proživljavali u polju, pejsažu, prirodi. Sjedinjavali su u njoj arhetipsko sećanje na Slovačku iz koje su davno došli na prostor Banata sa izobiljem motiva rasutih po poljima na kojima seljaci neumorno i živo rade, tako stvarajući potpuno posebnu ikonografiju obogaćenu nestvarnim koloritom. Svaki naivni slikar Kovačice, iako u grupi, imao je svoj manir, a Jan Knjazovic je potpisom svoga srca nedvosmisleno odredio i svoju umetnost, koja je zbog njegove pitome prirode bila više od optimistične, nestvarno emotivna za jednog muškarca. Ritmičnost figura značila je otkucaje tog srca, a ultramarin, ta topla plava, sa pozadine komplementarno je grejala ostatak motiva u prvom planu.

Jan Knjazovic je svojoj porodici ostavio veliko zaveštanje, u njihova srca uneo je ljubav ka umetnosti, ali u isto vreme i težak zadatak, koji bi bio u tome da se tradicija sačuva i nastavi, ali u isto vreme ne prepisuje, već nadgradi. A tu nadgradnju mi u Aninim i Natašinim slikama ne samo da vidimo, već i osećamo kroz Anina dva, a onda i Natašina tri srca, koja u njihove slike unose takvu emociju, da smo sigurni da je ono jedno Janovo srce puno.

Koliko Ana sledi, a koliko razgrađuje očevu umetnost? Kada gledate u Anine fantastično magične slike, osećate da ona pripada Kovačici i naivnoj umetnosti tematikom –  prirodom, selom i motivima – životinjama, ljudima, drvećem, malim banatskim kućama. Ali ove teme i motivi na njenim slikama dobijaju drugačiji izgled zahvaljujući njenoj neobuzdanoj imaginaciji. Oni postaju fantazmi, ljudske figure nisu brojgelovski trome i teške, naprotiv, ti ljudi stižu svugde, skoro da bestežinski lebde ili se penju uz klip kukuruza. Konji su toliko slobodni da, iako bez krila, deluju kao da će poleteti. Borba petlova nije fizička, već formalna, koloritna. Anine kompozicije su čvrste, ona sve ostalo oblikuje i podređuje centralnom motivu. To je prvo naučila od oca, a onda je u pozadinu svojih slika unela tu karakterističnu Janovu ultramarin, čijim nijansama ostvaruje planove i privid perspektive. Brižljivo su, kao u frizovima, nekada horizontalnim, nekada vertikalnim, raspoređeni učesnici Aninog likovnog sna. Kolorit figura na Aninim slikama je još blještaviji i jači kako bi se produbio intenzitet odnosa učesnika te magične igre naspram jednobojne pozadine. Upravo ta pozadina je sećanje na Jana, to je beščulni svet kojem prilazimo jedino putem emocija, to je pozornica na koju je Ana postavila aktere svoje velike magične drame. To toplo plavetnilo usnulih noći na javu donosi Anin san o svetu ne kakav jeste, već kakav bi trebalo da bude, zaštićen, veseo, neobuzdano slobodan, neiskvaren i pun osećanja. Možda je osećajnost i emociju u slici u naivu uneo Jan Knjazovic, ali više nego sigurno ga je Ana razradila do te mere da je emocija nadvladala bilo kakvu vezu sa stvarnošću. Zato je Anina poetika van ovoga sveta, ona u njemu nalazi samo polazište, a krajnja tačka je duboko u duši posmatrača. Ovaj način slikanja teško da bi mogao ostati u granicama definicija naivnog slikarstva kao takvog. Jer Anino slikarstvo ima u sebi toliko bajkovitog da podseća na Šagala. Iz realnog sveta života sela, Ana je zakoračila u sferu nadrealnog sveta mita o selu. Slikarstvo Ane Knjazovic je specifičan oblik fantastičnog ili magijskog, a opet srcem, „naivnog“ realizma.

Nataša Knjazovic svojim slikarstvom uvodi nas u poslednji stupanj razvijene poetike porodice Knjazovic. Ako je Ana zakoračila u magijsko, Nataša je svoj magični svet simbola i alegorija na slikama dovela do apsolutne svrsishodnosti. Ona oseća plemenitu tradiciju svoje porodične piktoralne poetike, ali isto tako pravi hrabri iskorak ka novim motivima i njihovom novom, neočekivanom odnosu naspram sveta poznate pozadine. Naime, Nataša kombinuje nasleđe i porodično pamćenje sa sopstvenim osećajem unutrašnjeg sveta i njegovog odnosa sa okolinom, tj. društvom. Dominantna figura Natašinog likovnog sveta jeste lik mlade lepe žene, nekada nage, nekada obučene kao balerina, a nekada kao princeza. Ovaj ženski lik nije ni dovoljno realistički da bismo pomislili kako je to umetničin autoportret, a nije ni marioneta iz neke predstave čije konce povlači neko drugi. Ova centralna ženska figura je upravo taj Natašin unutrašnji život, satkan od najfinijih i najčistijih osećanja, koji vuče konce i kreaira umetničino likovno izražavanje. Bilo da je oblikovano kao naga Venera ili kao Junona okružena paunovima, unutrašnje „ja“ Nataše Knjazovic Mijailović, iako u enigmatskom odnosu naspram drugih motiva, više nego jasno oseća i reaguje na spoljašnji svet. Tako je njena umetnost postala svojevrstan dnevnik zabeleški njene duše, i u isto vreme angažovana u odnosu na društvo. Natašino slikarstvo je puno simbola i zagonetki, produkt njenog unutarnjeg života i skrivene imaginacije, ono je metafizičko. Ali, za raliku od Đorđa de Kirika ili heroine srpskog metafizičkog slikarstva Milene Pavlović Barili, Natašin svet mašte i iluzije ne stoji na antičkim ili renesansnim pustim trgovima, već u pejsažu rodne Kovačice, u banatskim poljima suncokreta, pod vazda vedrim nebom. Da pripada novom dobu, Nataša potvrđuje tako što kritički pristupa savremenom trenutku ismevajući internet artificijelnu prezentaciju pojavnosti, ili kada slika harlekine i Čaplina na pozornici, ona upozorava na važnost razlike onoga što je istina i laž, onoga što je suština i privid, razliku između unutarnjeg života koji čini bunt naspram spoljašnjeg sveta u kojem smo primorani da živimo. Nataša slika cvet sa svoga prsluka koji je izvezen starim slovačkim vezom, na slici žena zaliva taj cvet, i tako nasleđe porodice Knjazovic u Natašinom delu buja i raste do portreta dede Jana sa kojim se umetnica povezuje ne samo krvlju, već i večitim suncokretima i ultramarin – porodičnom bojom zaštite. Nataša oblikuje blage forme svih likova, naročito nežno modeluje ženska tela i ovalna lica. Kolorit je apsolutno u funkciji teme, pa su pastelni tonovi obojili naizgled poznate pejsaže u neke nestvarne kao izmaglicom prekrivene predele iz mašte.

Poslednje dve generacije porodice Knjazovic, dve velike umetnice, dve žene, pokazuju da u nasleđu naivne umetnosti nema mesta za podele na muške i ženske teme. Iako je ženama u istoriji umetnosti bilo jako teško da se izbore za ravnopravnost, ove dve slikarke nam pokazuju da je ta ravnopravnost ovde potpuno bespotrebna, jer ono što je prednost kada žena slika, u delu Ane i Nataše Knjazovic dobija svoj puni smisao. Toliko izražena senzibilnost za svet oko nas ali u isto vreme otvorenost čula za svet u nama, učinile su da ove dve umetnice naivnoj umetnosti Kovačice daju nov pečat i poseban razvojni put.

Jelena Anđelković, istoričar umetnosti